Srpčani su poznati po obilježavanju jubileja raznih vrsta, počev od godišnjica rođenja,zatim punoljetstava, godišnjica braka, porodičnog okupljanja, proslava maturskih jubileja i tako redom, ali je rijedak jubilej dočekala naša sugrađanka Ljubica, prva frizerka u Srpcu koja je radeći sa makazama, četkama, viklerima i drugim priborom navršila pet decenija na istom poslu.
Na praznik Pokrov Presvete Bogorodice,kao i svakog dana, krenula je na posao u 8 časova i kada je prišla salonu, okićenom balonima raznih boja i velikom brojkom 50, zadrhtala je od iznenađenja ne shvatajući u prvi mah šta se dešava. Tek kad je zakoračila u salon, začula se pjesma „Danas nam je divan dan“ koju su joj otpjevali članovi uže porodice, kumovi i prijatelji i nastalo čestitanje, poljupci i suze. LJubica se nekako pribrala i rekla“Pa, ovo je ludo i nezaboravno,mogla me je strefiti srčka pred ovolikim narodom“.
Prve čestitke uputili su joj ćerka Sandra i sin Damjan, zatim unuka Vionela, medicinska sestra iz Doma zdravlja Srbac koja je kaže došla za svaki slučaj da pomogne baki ako joj pozli. Redale su se čestitke sestre Nade, komšije Bore Majstorovića i sinovca Mlađana Dragosavljevića, načelnika opštine Srbac, koji je nakratko napustio posao da bi sa buketom cvijeća čestitao LJubici rad i jubilej. Izdvajamo čestitku komšinice Gordane Đukić,profesorice srpskog jezika u penziji.
„Prvu frizuru u životu, kao studentu četvrte godine fakulteta uradila mi je LJubica, i od tada, pa do danas nisam imala potrebe da idem u neki drugi salon. Bila je majstor za trajne frizure, posebno punđe, pa sam i na svom vjenčanju na glavi nosila njen ručni rad“, kaže Gordana.
U razgovoru sa slavljenicom, doznali smo da je porjeklom iz jednog mjesta nedaleko od Jasenovca,da je 1969. godine zanat izučila u Gradišci i kada je saznala da u Srpcu nema ženskog frizera, stigla je sa 18 godina. Za nepunu godinu zaljubljuje se u stasitog Veljku Dragosavljevića sa kojim stiče kćerku Sandru i sina Damjana, koji su joj podarili četvero unučadi, Vionelu -medicinsku sestru,Danelu -učeniucu četvrtog razreda Medicinske škole i Zoru i Dražena koji pohađaju sedmi i osmi razred osnovne škole.
„Duboko sam dirnuta ovakvom pažnjom moje djece i unučadi, šteta što ovo nije doživio moj muž Veljko koji je umro prije 11 godina. Srbac, odnosno selo Kaoci, su moj drugi zavičaj, jer sam prvi izgubila nakon što je moj otac Nikola izgubio posao stražara u KP domu Stara Gradiška, a majka Milica se brinula za mene, sestru Nadu i brata Željka“,kaže LJubica i dodaje da voli svoj posao, iako je težak zbog stalnog stajanja na nogama, ali i pored toga dok god je mušterije poštuju i dolaze, neće prestati raditi.
LJubica se čak sjeća i svojih prvih mušterija u Srpcu iz oktobra 1969. godine. Bila je to ,kaže ona, Nevenka-Nena Knežević,kuvarica i Dana Krejić ,trgovac.
„LJubica je pravi umjetnik, jer mekoća njenih ruku, skladni pokreti, pitoma atmosfera u salonu i opušten razgovor, za mene su predstavljali i tada i danas neku vrstu magneta, da redovno dolazim u salon „LJubica“ ,kaže Nevenka.
LJubica kaže da povremeno razgovara sa svojom majstoricom Brankom Banović, koja ju je naučila zanatu u Gradišci,a koja sada živi u Zagrebu ,te da bi je rado ugostila u Srpcu.